Молитва је – вода жива, којом душа гаси жеђ. Сви људи имају потребу за молитвом, више него што дрвеће има потребу за водом. Зато што нити дрвеће може да даје православље уколико не упија воду кроз корење, нити ћемо ми моћи да доносимо скупоцене плодове побожности уколико се не напајамо молитвом. Зато треба и када устанемо из постеље да предухитримо сунце службом Богу; и када седимо за столом ради обеда и када се спремамо за починак. Или боље речено – сваког часа треба да узносимо молитву Богу, прелазећи тако помоћу молитве један пут који је једнак дужини дана.
Листу свих молитви погледајте овдје
Акатист или несједална песма (grčki — Ακαθιστος, [слушати] стојећи на ногама) је химна благодарности и представља песничко дело које је по својој форми блиско древном кондаку, али је од њега суштински веома различит. То је могло би се рећи велика поема која се састоји од 24 песме — 12 кондака и 12 икоса, а да при томе икос има завршетак као и први кондак, а сви молитва имају припев Алилуја. Православна химнографија познаје акатисте посвећене Светој Тројици, Часноме Крсту и неким светитељима. Акатист најшире употребе јесте онај посвећен Пресветој Богородици, «Возбраној Војеводје», (Заштитници Цариграда); ово је ремек дело византијске литургијске химнографије. Овај акатист има облик поеме сачињене од 24 икоса и кондака, а сваки икос сачињен је од прозби сачињених од дванаест стихова (подобно опису из Откривења, гл. 12), и завршава се узгласом: «Радуј се Невесто, неневесна!» Ова химна има за основ кондаке које је испевао Роман Слаткопојац (491-560), ђакон у Бејруту и Цариграду, а приписује се патријарху Сергију (између 610. и 638). Византијски филозоф Михаило Псел (VI век) приписује овај акатист Георгију Писидијском, библиотекару Свете Софије, који га је, наводно, саставио 629. године, у доба цара Ираклија, www.pravoslavljekrajina.com византијске победе над Аварима који су опседали Цариград, победе која је приписана Пресветој Дјеви («Благодаримо Ти за победу»). Овај догађај представљен је у иконографском облику у 24 сцене на западним зидовима пронаоса. Особито се пева у суботу која претходи петој недељи васкршњег поста. Овај акатист даје богослужбену потврду учењу о Дјеви Марији као Пресветој Богородици — Θεοτοκος, које је потврдио Трећи Васељенски Сабор у Ефесу (431.), као и другим начелним видовима православне христологије и мариологије у V и VI веку.